Nookie's Drive-In Theater

Žanr: Horor-Antologija 

ZEMLJA: Italija

GODINA:  20. avgust, 2004

REŽIJA: Sergio Stivaletti

SCENARIO: Sergio Stivaletti, Antonio Tentori

FOTOGRAFIJA: Fabrizio Bracci

MONTAŽA: Letizia Caudullo, Maria Cristina Marra

MUZIKA: Maurizio Abeni

FX: Raffaella Ragazzi (makeup), David Bracci (mehanika), Barbara Morosetti  (transformacija)

ULOGE: John Phillip Law, Riccardo Serventi Longhi, Elisabetta Rocchetti, Ambre Even, Andrea Bruschi

PRODUKCIJA:  Sergio Stivaletti, Lorenzo Von Lorch, Apocalypse FX (co-prod)

DISTRIBUCIJA:  Istituto Luce

VREME: 85 min.

BUDŽET: ---

RATING: R+

“Three Faces of Terror” (I tre volti del terrore) je italijanski antološki horor film iz 2004. godine, režisera Sergio Stivaletija (Sergio Stivaletti). Priča počinje kada se dva muškarca i jedna devojka probude u vozu. Prilazi im stariji čovek, profesor Peter Price (John Phillip)  koji kaže da se bavi hipnozom i pomoću svoje naprave može da pokaže prošlost svake osobe koja pogleda u nju. Naravno, tako počinje svaki od tri segmenta u ovoj antologiji - jedna osoba pogleda u napravu, i njena priča kreće…

“The Moonring” je prva priča u antologiji, koja prati dva pljačkaša grobnica koji zarađuju jeftine pare tako što pokradene artifakte prodaju matorom i bogatom kolekcionaru.  Marko prilikom pljačke zadržava prsten u obliku vučije glave. Naravno, prsten je uklet i on se počinje pretvarati u vukodlaka.

Ovo je verovatno najbolja priča u filmu, ali odmah u startu sam imao problema sa njom. Fotografija je dosta dobra i ima nekih dobrih poteza kamere, setovi su odlični. Upotreba boje i kontrasta jasno podseća na italijansku školu horor filma sedamdesetih (što nije začuđujuđe, Stiveletti je radio dosta specijalnih efekata na filmovima Darija Arđenta (Dario Argento), koji mu je takođe učitelj) ali tempo filma je veoma spor, bez ikakve atmosfere. Potrebno je da se preživi oko dvadesetak minuta ničega da bi se konačno došlo do dobrog dela - transformacije Marka u vukodlaka i pokolja koji nastaje nakon njega. Sama transformacija je veoma impresivna, verovatno jedna od najboljih posle scene transformacije u “An American Werewolf in London” i “The Howling”, ali ona sama ne spašava ovu priču od propasti. Mi kao gledaoci već znamo šta se dešava sa Markom, zašto onda toliko odugovlačenje i pokušaja pravljenja misterije? Obrt na kraju priče se može videti iz aviona, tako da payoff nije dovoljno dobar. Mada moram priznati, nisam se mnogo žalio na scenu gde vukodlak proganja zgodnu devojku u kupaćem (praćeno svim mogućim horor klišeima).

“Dr. Lifting” je druga priča koja  je više nalik na parodiju i socijalni komentar na - pogodili ste iz naziva - moderni trend nepotrebne plastične hirurgije. Priča ima pojedinih atmosferičnih momenata koje podsećaju na stare italijanske gotske horore, ali problem je što je ova priča već viđena stotinka puta i ne uvodi ništa novo. Efekti su odlični, ali to je jednina pozitivna stvar oko ovog segmenta. Treba napomenuti da je gluma očajna - svaki put kada glumica progovori očigledno je da apsolutno ne zna šta govori i da je svaku rečenicu naučila fonetski napamet. Setite se kako je Arnold Schwarzenegger zvučao u njegovom prvom američkom filmu “Hercules in New York” dok još uvek nije znao da progovori ni reč engleskog jezika, samo je ovde jedno tri puta gore. Ono što čini ovaj segment još gorim je da je ova priča većinom dijaloška, te moramo slušati ovaj napamet naučeni govor nekih dvadesetak minuta.

“The Guardian of the Lake” je treća i finalna priča koja je throwback na SF horor filmove pedesetih godina. Do sad smo već ustanovili šablon - puno priče, još više ne zanimljivih dijaloga i malo akcije. Dok se čudovište konačno ne pojavi, već sam izgubio svaku volju za filmom, a kada se ono konačno pojavi, skoro sam pao sa stolice koliko sam se smejao. Jedna od smešnijih scena u ovoj priči dolazi zbog lošeg kontinuiteta - dijalog između više likova, a kako se kadar smenjuje između likova, tako se u pozadini smenjuju dan i noć, iako bi scena trebala da se dešava tokom noći. Standarna, već viđena priča, bez ikakvih novina, a segment nije dovoljan kamp da bi podsećao na pravi duh filmova pedesetih.

Sam kraj filma zaokružiće kratak segment koji se nastavlja na početnu filma, gde shvatamo ko je zapravo profesor i ko su ostala tri putnika u vozu. Predvidivo, i pitanje je da li ste u ovom trenutku stvarno zainteresovani, nakon skoro osamdeset minuta spore i dosadne torture?

Legende italijanskog filma Lamberto Bava i Claudio Simonetti se pojavljuju u filmu, u kratkim kameo ulogama.

Ocena: 3.5 za efekte, 1 za priču.

IMDB stranica