Nookie's Drive-In Theater

Žanr: Horor 

ZEMLJA: Italija

GODINA:  22. novembar, 2012

REŽIJA: Dario Argento

SCENARIO: Dario Argento

FOTOGRAFIJA: Luciano Tovoli

MONTAŽA: Daniele Campelli, Marshall Harvey

MUZIKA: Claudio Simonetti

FX: Sergio Stivaletti

ULOGE: Thomas Kretschmann, Marta Gastini, Rutger Hauer, Asia Argento, Unax Ugalde

PRODUKCIJA:  Roberto Di Girolamo, Giovanni Paolucci

DISTRIBUCIJA:  Bolero Film (Italija), Filmax (Spanija), IFC Midnight (SAD)

VREME: 106 min.

BUDŽET: €5,600,000

RATING: R+

Kada počnem da pričam o zlatnom dobu italijanskog horror filma, spominjem svega par imena: Mario Bava, Michael Soalavi, Umberto Lenzi i naravno legendarni Dario Argento. Zajedno uz Marija Bavu je predstavio italijanski horor film tog perioda američkom tržištu i počeo da vrši uticaj na njihov tadašnji rastući trend - slešer filmove. O genijalnosti Maria Bava se može dosta diskutovati, ali istina je da on nije za svog života bio toliko primećen. Danas se smatra “Italijanskim Hičkokom” i stvaračem modernog italijanskog horor filma. Za razliku od njega, Dario Argento je odmah u samom startu impresionirao kako publiku tako i kritiku svojim prvim filmom “the Bird with the Crystal Plumage” (1970) utemeljivajući i popularizovajući italijanski žigalo žanr koji je prvi svetu predstavio Mario Bava daleke 1964. godine svojim remek-delom “Blood and Black Lace”. Argento je nakon svog prvenca dugi niz godina uspeo da postiže kritički i komercijalni uspeh do kraja devedesetih godina, gde mu je kvalitet počeo naglo da opada. Fanovi su prestali da se interesuju za njegov rad a filmovi nisu prolazili dobro kod kritike. Argentov poslednji opus je slobodna adaptacija romana “Drakula” Bram Stokera.

Već od samog početka filma, bilo mi je jasno kojom putanjom će film ići. Prvih pet minuta i Argento već na scenu stavlja najprsatiju glumicu Miriam Giovanelli, golu u seks sceni. Sad, ja stvarno nisam neko ko bi presudio glumu prsate glumice u eksplotacijskom filmu na osnovu njenog talenta. Glumice u eksplo fimovima ne bi trebale da se sude po talentu, već samo po njihovom obimu grudi, ali tako mi svega, ovo je definitivno jedan od najgorih nahova koji sam čuo u italijanskom filmu (ako zanemarimo engleski nah Fulčijevih filmova gde glas desetogodišnjaka zvuči onako kako osoba u svojim četrdesetima misli da glas desetogodišnjaka zvuči) ali koga je zapravo briga? Sudeći po njenom govoru tela i gestovima, ne verujem da bi je originalna italijanska audio traka mnogo spasla. Pošto je njen momak Miloš neviđeni smrad, on Tanju pušta da šeta noću sama kroz šumu i naravno, pre nego što kažeš Arđento, Drakula (Thomas Kretschmann) se pojavi i izgrize je (ne mogu ga kriviti, fine su to sise). U sledećoj sceni upoznajemo se sa Johnatan Harker (Unax Ugalde) iza kojeg stoji jedna od najočiglednijih mat slika u pozadini. Nisam mogao da prestanem da se smejem zamišljajući kako je bilo na setu.

“Unax, stani tamo pored ona dva konja, a ti tonac, pretvaraj se da si vozić i viči ĆU ĆU!”

Film dalje prati manje ili više priču knjige, sa par Arđentovih slobodnih umetničkih izražaja. Dariova kćerka Asia Argento igra Lucy, a nežna i simpatična Marta Gastini je u glavnoj ulozi Mine Harker.

Narativno, Dracula 3D je mnogo linearniji od prethodnih Argentovih ostvarenja.Iako ima pojedinih tipičnih Argento tripova, nema fragmentarne naracije niti fragmentarne structure kao što je bio slučaj sa nekim njegovim daleko boljim filmovima poput Opera, Stendhal Syndrome i Suspiria. Dijalozi su striktno u funkciji i ponekad žanrovski ograničeni. Podsećaju na dijaloge starih Hammer filmova iz sedamdesetih. Svaka rečenica služi samo da progresuje priču napred, uz manje karakterizacije likova. Slično je i sa likovima. Nisu duboko psihološki razvijeni, oni dovoljno dobro rade u progresiji price - imamo dovoljno toga da shvatimo motivaciju lika Drakule, Mine, Van Helsinga i Harkera, dok su ostali likovi “samo tu”. Ali iskreno, zar su oni stvarno i bitni?

Tehnički, film ima neke standardne poteze kamere koje smo već ranije viđali kod Arđenta. Frejmovanje me je veoma podsećalo na filmove sedamdesetih, sa dosta statičnih, dugih i srednjih kadrova. Nažalost, nema jarkih boja i snažnih kontrasta koji su bili dominantni u ranijim Arđentovim radovima. Drugim rečima, setovi većinom izledaju dosadno ako scena nije dobro rasvetljena. Praktični efekti su u većini slučajeva dobri (na njima je radio Sergio Stivaletti) ali CGI je apsolutno jeziv. Svaki put kada je korišćen CGI nisam mogao da se ne progunđam “Arđento, jesi ti normalan?”. Stvarno mi nije jasno kako je mogao da dozvoli da CGI koji deluje kao da je ispao iz neke nezavršene igrice iz 1996. godine uđe u finalni product. Čak i ako uzmemo u obzir da Arđento sada ima skoro sedamdeset i kusur godina i ne razume se najbolje u modernu tehologiju, ne mogu da shvatim ekipu koja je radila CGI na ovom filmu, sela ispred monitora, pogledala svoj završen prodakt i rekla “Wow, ovo baš dobro izgleda!”. I dalje, nije mi nikako jasan Arđento koji uporno koristi taj užasavajući CGI u svojim novijim filmovima kada je radio mnogo uverljivije stvari praktičnim efektima pre trideset godina (khmm, Suspiria!). Par scena ubistava su brutalne, kao i uvek, mada im nedostaje raniji Arđentov šmek, ili odličan build up sa sjajnim payoff-om kao što recimo imamo u Suspiria. Ovde scene ubistva služe više samo da šokiraju publiku. Stariji Arđentovi fanovi (uključujući i veteranske gledaoce horor žanra) verovatno neće ni trepnuti.

Gluma je teška za odrediti, kako većina glumaca deluje nahovano, poput Miriam Giovanelli za koju je očigledno da joj se pokret usta ne poklapa sa izgovorenom rečenicom. Thomas Kretschmann je po mom mišljenju bio odličan. Nije ga zahvatio trend modernih tinejdžerskih filmova zbog kojeg bi svog Drakulu terao da bude seksi, već ga on igra onom Drakuli približnijem u originalnom materijalu - misterioznom, hladnom i distanciranom liku koji iza svog šarma krije životinjski instinct. Marta Gastini je veoma nežna i simpatična kao Mina. Deluje veoma ranjivo u mnogim scenama ali obiluje prijateljskoj ljubavi (sa pomalo gej notama. Hej, ne osuđujem, ali Lucy se kupa gola dok je Mina poliva vodom) prema Lucy.Svojom pojavom podseća pomalo na Jessica Harper iz “Suspiria”, samo je njen lik manje progresivan. Asia Argento je kao i uvek “hit or miss”. Ovde joj dikcija zvuči veoma čudno, skoro kao da je nahovana, ali sam sasvim siguran da je ono bio njen glas. Nije pomoglo ni to što je Dario veoma blag režiser koji pušta glumce da rade šta hoće a Asia je jedna od onih glumica iza koje mora da stoji čvrsta ruka (čitaj: tiranin) da bi izvukla svoj maksimum. Rutger Hauer ima malu ali bitnu ulogu profesora Van Helsinga i on je sjajan. Prosto mu se na licu vidi osmeh dok u sebi misli “Uuuura, konačno i ja da jednom igram pozitivca!”.Na njegovu sreću, nije završio kao lik koji na motoru jaše sa devojkom kroz bioskop i katanom kasapi zombie-demone dok helicopter propada kroz krov visoke zgrade. Rutger, iskreno, moglo je biti i gore. Mogao si opet da zaglaviš u filmu gde ćeš da se biješ sa pčelama.

Claudio Simonetti je zaslužan za muziku, i moram priznati, veoma mi se sviđa muzička podloga. Sama upotreba muzike je dobro izvedena, tu je, čuje se u pozadini jasno, ali nikad nije iritirajuća kao u većini mnogih modernih horor filmova.

Za sam kraj: Dracula 3D možda nije najbolje Arđentovo ostvarenje, niti je čak srednjeg kvaliteta kada dođe do opusa ovog legendarnog režisera, ali je definitivno unikatna interpretacija Bram Stokerovog romana, i to je ujedino razlog zašto još uvek poštujem Arđenta. Upravo kao što je uradio sa svojom interpretacijom Fantoma iz Opera (mogli bi reći da je već pre toga Opera bila njegova verzija iste priče)  Arđento još jednom kaže “Ne interesuje me šta drugi misle, ovo je MOJA vizija” a za to je potrebna velika hrabrost, pogotovo kada dođe do pop kulturne ikone kao što je Drakula.

Ocena 2.5 od 5 

http://www.imdb.com/title/tt1852770