Nookie's Drive-In Theater

Žanr: Horor-Triler-Misterija 

ZEMLJA: UK

JEZIK: Engleski

GODINA:  3. februar, 2012

REŽIJA: James Watkins

SCENARIO: Jane Goldman

FOTOGRAFIJA: Tim Maurice-Jones

MONTAŽA: Jon Harris

MUZIKA: Marco Beltrami

FX: Mark Williams

ULOGE: Daniel Radcliffe, Ciarán Hinds, Janet McTeer, Liz White

PRODUKCIJA:  Hammer Film

DISTRIBUCIJA:  Momentum Pictures (UK), CBS Films (USA)

VREME: 95 min.

BUDŽET: $15 million

RATING: PG-13

 Kada sam čuo da rimejk “The Woman in Black” treba da izađe, više sam se nego oduševio, iz dva razloga. Prvi: povratak Hammer filma, drugi: originalni TV film sa kraja osamdesetih godina je bio prokleto dobar. Jedan od najboljih TV filmova ikad snimljenih. Hari Poter, tj. Daniel Radcliffe u glavnoj ulozi me nije mnogo zabrinjavao, jer mislim da je on sasvim solidan glumac. Radom na Hari Poter serijalu stekao je dovoljno iskustva, ne samo vremenom, već i činjenicom da je bio okružen veoma dobrim glumcima pored kojih je mogao da “peče zanat”. Da li je Hammer i dalje glavni igrač u Britaniji ?

Priča počinje skokom tri male devojčice kroz prozor, očigledno odlazeći u svoju smrt. Dama u crnom ih posmatra. U Londonu, Arthur Kipps (Daniel Radcliffe) odlazi u ruralni deo Engleske kako bi pregledao legalne papire i prodao Eel Marsh kuću pokojne udovice Alice Drablow. Lokalni ljudi su veoma neprijatni prema njemu i žele da on što pre ode jer veruju da svaki put kada neko vidi Damu u Crnom, jedno od lokalne dece će umreti. Naravno, kako Arthur radi na kući upravo Dame u Crnom, šanse su da će je videti često, samim tim, velik broj lokalne dece će umreti. Film ima generalnu atmosferu, pomalo depresivnu, zbog mračnije fotografije. Ono što mi je odmah zapalo u oko je dominantna siva boja, kao da je kolor paleta iščezla. Moram priznati, za ovu vrstu priče koju film želi da ispriča, to sivilo pristaje. Prvi čin filma je pokušaj karakterizacije likova, ili kroz dijaloge ili kroz kraće istorije likova… a onda drugi čin prelazi u stereotipni kliše “koliko mačaka možemo da bacimo na Artura?”. Pod mačkom podrazumevam “nešto iskoči direktno ispred kamera praćeno veoma bučnom muzikom”. I upravo tu moja volja za praćenjem radnje opada. Svaki minut dešava se bar po jedan jump scare praćen uz glasnu orkestru. Ja to mrzim. Mrzim kada mi svaki put pijano eksplodira pored uha. Prvi put kada je mačka iskočila, nisam zamerio. Drugi put kada je mačka iskočila bilo mi je jasno - čitav film će se odvijati ovako. Da se odmah razumemo, postoji razlika između emocije straha i VEOMA GLASNE MUZIKE. Ono što bi horror film trebao da prozivede je jezu ili osećaj neprijatnosti kada se nešto dešava na sceni ili tenziju koja raste dok očekujemo da se nešto desi. Upotreba bučne muzičke podloge je jeftin trik, da ne kažem manipulativna. Ona u rukama dobrog režisera može da proizvede dodatnu atmosferu, ali u rukama lošeg je samo iritirajuća. Ta jeftina taktika nas ne navodi da se ježimo scene već sledeće glasne buke, a u “The Woman in Black” iskočilo je oko dvadesetak mačaka ispred kamere na Daniel Radcliffe. Ono što je najgore je to da režiser James Watkins očigledno ima talenta, jer pojedini pokreti kamere, kao i samo vođenje priče je dobro, a čak su i pojedine “horor” scene dobro izvedene. Najbolje su bile one koje su urađene u apsolutnoj tišini i samim tim je scena puštena da se odigra sama po sebi i nije manipulisana muzikom. Pojedine scene i dijalozi jesu već viđeni, ali ja nemam problema sa tim - ako je urađeno kako treba i ako rade u samoj priči, zar je stvarno bitno ako smo tu scenu videli već hiljaditi put? Odlična montaža daje dinamiku filmu kada horor konačno kreće. Gluma je mešavina. Redcliffe je u pojedinim scenama dobar, u nekima deluje totalno neuverljivo.

Ono što me iritira su proklete mačke i eksplodirajući piano, pogotovo kada film želi da ispriča emotivnu priču sa razrađenim likovima kao što je ova.

Ocena: 

SBiG: