Nookie's Drive-In Theater

Žanr: Horor-Triler 

ZEMLJA: UK (Velika Britanija)

GODINA:  16. maj, 1960

REŽIJA: Michael Powell

SCENARIO: Leo Marks (priča)

FOTOGRAFIJA: Otto Heller

MONTAŽA: Noreen Ackland

MUZIKA: Brain Easdale

ULOGE: Carl Boehm, Anna Messey, Maxine Audley, Moira Shearer

PRODUKCIJA:  Micahel Powell (Theatre)

DISTRIBUCIJA:  Anglo-Amalgamated Film

VREME: 101 min.

BUDŽET: £135,000

„Peeping Tom“ je kontraverzni britanski film iz 1960. godine režisera Majkl Povela (Micahel Powell).  Tematika i grafičko nasilje koje je prikazano na filmu bilo je previše za publiku tog perioda. Povel je proglašen za perverznjaka i ludaka*, te mu je Peeping Tom skoro uništio karijeru. Treba napomenuti da se film sa sličnom tematikom vojerizma, ubistva i perverzije - Alfred Hičkokov „Psiho“ (Psycho) pojavio u isto vreme,  ali ironično, bio je uspeh, komercijalno kao i kritički.

Mark Lewis (Carl Boehm) je stidljiv i povučen momak koji radio kao filmski tehničar. Njegov otac je bio naučnik, koji je radio u raznim poljima psihologije, zbog čega Mark stalno ima osećaj da živi u senci svog oca. Mark je opsednut filmom i fotografijom, kao i samom prirodom filma - iz obe perspective autora i gledaoca. U slobodno vreme, on takođe voli da ubija devojke kako bi završio svoj “dokumentarni film” (pretpostavljam da znate o kakvom filmu se ovde radi). Stvari postaju komplikovane kada se slučajno zaljubi u Helen (Anna Messey).

Po današnjim standardima, Peeping Tom nije grafički groteskan niti mnogo krvav a nasilje u filmu je takođe minimalno, ali ono što ovaj film čini jednistvenim je tenzija i nelagodnost  prilikom gledanja. Već od samog početka jasno nam je da je Mark ubica, i tu upravo leži snaga filma. U svakoj sceni kada se Mark nalazi sa Helen, mladom devojkom vedrog i radoznalog duha, koja je takođe nesvesna Markove prave prirode, tenzija raste zato što znamo da bi Mark mogao da je napadne svakog trenutka. Slična tenzija nastaje i u scenama kada znamo da će se ubistvo dogoditi - mi znamo da će se dogoditi ali je pitanje kada će se to dogoditi.  Carl Boehm je odličan u ovoj kompleksnoj ulozi. On prolazi kroz razne faze ludila, konstantno se prebacuje iz uloge simpatičnog, stidljivog i jezivog, ali običnog momka. Istovremeno, njegova ljubav prema Helen je prava, i u pojedinim scenama možemo videti da Mark pokušava da se bori sa svojom ubilačkom prirodom, ali je skroz bespomoćan - on ne zna kako - majka mu je rano umrla te nikad nije imao majčinsku ljubav a otac je eksperimentisao na njemu proučavajući svoje teze o strahu male dece. Direktan kontrast koji ovo potvrđuje je odnos Helen i njene majke gospođe Stivens (Maxine Audley), koja je i više nego zaštitnički nastrojena prema svojoj kćerci. Sam Mark i majka Stivens su u kontrastu, ona je slepa ali skoro magično vidi sve oko sebe, dok je Mark opsednut filmom, tj. vizijom, ali istovremeno ne vidi ništa. Odnos roditelja i dece u ovom filmu poteže podtekst Frojdovskih tema.

Tehnički, film ima odlične pokrete kamere koje ponekad prelaze u skoro subjektivnu kameru, zbog koje imamo osećaj da se radnja dešava direktno ispred nas (scene ubistva, da budem precizniji), odličnu upotrebu rasvete i jarkih boja kao i osećaj nelagodnosti i tenzije koja je uvek prisutna. Vođenje priče je nalik Hičkokovoj - kompleksno, inteligentno, puno suspensa i nepredvidivosti. Kao što sam već napomenuo, nasilje nije eksplicitno za današnje standarde, ali “Peeping Tom” je odlična studija likova kao i studija tema koje film obrađuje - vojerizma, opsednutosti i subjektivnosti lepote.

Britanski kult klasik koji ne bi trebalo propustiti, i skoro obavezna “literatura” za sve ozbiljnije ljubitelje filma, kao i student filmske umetnosti.

*  Film je inicijalno banovan. Tek 70ih, usponom “Novog Americkog Talasa”, ponovo je otkriven i puštan u bioskopima. Za njegovo novo otkrivanje najviše je zaslužan Martin Scorsese. Danas je Micahel Powell smatran genijem britanskog filma a “Peeping Tom” jednim od najboljih britanskih filmova.

Ocena: