Silent House (2011) (USA verzija)
Žanr: Drama-Triler-(Eksperimentalni)
ZEMLJA: USA
JEZIK: Engleski
GODINA: 9. mart 2011
REŽIJA: Chris Kentis, Laura Lau
SCENARIO: Laura Lau, Gustavno Hernandez (originalni film „La Casa Muda“)
FOTOGRAFIJA: Igor Martinović
MONTAŽA: - -
MUZIKA: Nathan Larson
FX: Mark Williams
ULOGE: Jorge Rivero, Richard Lynch, Federico Cavalli, Adrianna Miles, Joe Estevez
PRODUKCIJA: Agnes Mentre, Laura Lau, LD Entertainment
DISTRIBUCIJA: Open Roads Films, Universal Pictures
VREME: 87 min.
BUDŽET: $2 mil.
RATING: R
Zvanični sinopsis “Devojka je zatvorena u porodičnoj kući pokraj jezera u nemogućnosti da kontaktira spoljašnji svet kada nadprirodne sile zaposednu kuću misterioznom energijom…” Odmah da kažem, možda sam pogrešio film, kako osim “devojka zatvorena u kući” (iako tehnički, i taj deo je laž) ostatak zvaničnog sinopsisa nema veze sa tim.
“Silent House” je eksperimentalni rimejk Urugvajskog iznenadnog hita “La Casa Muda” snimljenog godinu dana ranije. Kako je originalni film bio neočekivani uspeh, prvobitno sniman samo za lokalnu publiku, naravno da se moglo očekivati da će Holivud odmah otkupiti prava da snime verziju za američko tržište. Rezultat: manje-više isti film, skoro kadar-po-kadar rimejk na engleskom jeziku. Američka produkcija ima nešto bolju produkciju, te je fotografija čistija od originala (koji takođe ima dobru produkciju uprkos daleko manjem budžetu). “La Casa Muda” je bio primećen zbog svoje nekonvencionalne filmske tehinke, koja, iako nije originalna,nije često korišćena u industriji. Radi se o snimanju filmu u “realnom (pravom) vremenu” gde kamera prati jednog lika u, pretpostavljate, realnom vremenu (prvi put korišteno u Alfred Hitchockovom “Rope” 1948. godine). Realno vreme i dugi potezi kamere (uključujući i continuous shot) su naravno bili samo marketinšli trik, jer je gotovo nemoguće snimiti film u pravom realnom vremenu. Naravno, ovo nije veliki problem, jer bitno je ono što se vidi na ekranu a ne kako je film snimljen, te “Silent House” stvarno deluje kao da ide u realnom vremenu, jer su preseci skoro neprimetni (svaki presek scene i nastavak drugog se dešava u mračnoj sceni, da bi se stvorila bolja iluzija).
Najveći problem filma je upravo scenario. Neću da zalazim mnogo u neke dijaloge od kojih mi se dizala obrva, jer zbog samog formata filma dijalozi ponekad moraju biti malo neprirodniji. Film se zbog svog specifičnog formata može posmatrati kao pozorišna predstava, gde sve ide istovremeno, i samim tim potrebno je da nas neke rečenice upute na ono što se dešava u sceni jer postoji nemogućnost vizuelne predstave pojedinih radnja. Dramaturški problem su pojedine nelogičnosti koje ne bi smele da imaju veze sa prethodno navedenim problemom, a oni su: pojedine preterane reakcije glavnog lika Sarah, koji tumači talentovana Elizabeth Olsen. U jednoj sceni ona na samu misao da je neko u kući počinje frantično da histeriše i beži ih kuće na prednja vrata, a zatim kada se nešto stvarno desi, recimo, neko je očigledno pored nje jer ju je upravo NAPAO, ona nastavlja da histeriše i beži na gornji sprat. Da li o ovome treba stvarno napraviti šalu pošto je Neve Campbell ovaj momenat već ismejala u “Scream”? Lik Sarah je takođe jedan od najiritantnijih likova kojih sam video ove godine. Ne samo da je apsolutno beskorisna u svakom smislu te reči i non-stop histeriše, ona je takođe i najplašljivija osoba koju sam ikad video. Zbog vetra i škripe vrata će početi da plače i paniči. Pitam se kako je inače preživljavala iz dana u dan pre događaja u filmu? Plašila se sopstvene senke?
Sama Elizabeth Olsen je generalno dobra u ulozi, iako postoji par momenata gde deluje izgubljeno, mada mislim da je to više problem loše direkcije nego samog njenog talenta. Ona takođe deluje nežno i lepo, ali ne supermodel-lepo, te to ide dobro uz lika kojeg treba da tumači gde treba da bude svakodnevna, obična devojka. Režija je solidna, sa pojedinim dobrim kompozicijama kadra, a samo vođenje priče je dobro, sa pojedinim dobro izvedenim scenama kako se film više zalaže za neke tihe momente umesto starog “mačke-skače-ispred-ekran-sa-leve-strane-dok-lik-gleda-na-desno” trika i priča teče lagano sve dok ne dođe do kraja koji počinje teško da škripi. A škripi ozbiljno. Poslednjih čin je jednom rečju - katastrofalan. Isforsirani scene, isforsiran obrt filma koji nema nekog smisla ako se o njemu malo više razmisli a pritom sam obrt odaje jedna scena koja se nalazi nekih deset minuta pre kraja - krv koja teče iz zida i krv koja se pojavljuje na krevetu “tek tako”. Nije film o ukletoj kući, pretpostavljam da i sami možete zaključiti gde ovo vodi. Kad bolje razmislim, to mora da je razlog zašto zvanični sinopsis kaže da je ovo film o nadprirodnim pojavama, jer je obrt (twist) toliko loš da su nekako morali da ga prikriju. Videli smo taj obrt ranije u mnogo boljim filmovima, mnogo bolje izvedenim, koji dolaze prirodnije u priči i ne nalaze se tu samo zato što scenario kaže tako. Treba napomenuti odličnu zvučnu pozadinu i njenu samu upotrebu. Ona je veoma tiha, skoro neprimetna u nekim scenama, i u pojedinim momentima pojavljuju se čudne muzičke deonice koje doprinose atmosferi. Većina filma deluje kao da uopšte nema muzike, te samo u pojedinim scenama postaje intezivnija, ali nikad iritantna.
“Silent House” je nepotreban rimejk, tehnički dobar, ali upropašten veoma lošim krajem. Ako ste gledali original, nema potrebe gledati ovaj rimejk, jer su dva filma skoro indentična, osim što “La Casa Muda” ima nešto bolji kraj iako je i on mrljav - ali u svakom slučaju, dolazi prirodnije nego obrt u “Silent House”.
Ocena: 2.5 od 5 (tehnički) ; 1 od 5 (priča)
sad, drama, triler, rimejk,