Nookie's Drive-In Theater

Žanr: Horor (Satanistički Kult) - Kult Klasik

ZEMLJA: USA

JEZIK: Engleski

GODINA:  30. oktobar 2009

REŽIJA: Ti West

SCENARIO: Ti West

FOTOGRAFIJA:  Eliot Rockett

MONTAŽA: Ti West

MUZIKA: Jeff Grace

ULOGE: Jocelin Donahue, Tom Noonan, Marry Woronov, Greta Gerwing, A.J. Bowen

PRODUKCIJA:  Josh Braun, Glass Eye Pix

DISTRIBUCIJA:  MPI Media Group (teatralno), Dark Sky Film (DVD-BR), Gorgon Video (VHS)

VREME: 95 min.

BUDŽET: ???

RATED: R

Ti West je mlad režiser, i to dobar, u kojeg imam dosta nade. On ima odlično oko za postavljanje kamere i dobar osećaj kako vizuelno voditi priču. Ali opet, njegovi filmovi su različitog kvaliteta. Njegov prvenac  „The Roost“ i drugo ostvarenje „Trigger  Man“ su diskutabilni, ali jedno je sigurno, jasno se vidi da iza kamere stoji talentovan režiser. O „Cabin Fever 2“ je teško pričati, kako je Ti imao veoma malo kontrole nad tim projektom a poslednjih dvadesetak minuta su napisali, režirali i montirali njegovi producenti, bez njegovog nadgleda ili umetničkog dodira. Onda je 2009. godine došao „The House of the Devil“ i brzo postao kult klasik, voljen od strane publike i kritike.

Jocelin Donahue igra mladu studentkinju koja je  pronašla nov savršen dom. Ali postoji mali problem – ona pri sebi ima samo $60 i svega par dana da sakupi ostatak kako bi platila stanarinu. Nemajući druge opcije, odlazi do kuće na kraju grada, kako bi čuvala bebu porodice Ulman koja tamo živi. Šta bi moglo da krene naopako? 

Sniman 16mm kamerom, i upotrebom nekih zastarelih tehnika poput upotrebe zuma umesto dolly-in kamere, koji su direktan omaž filmovima kraja sedamdesetih, „The House of the Devil“ izgleda kao neki  davno zaboravljeni horor film koji je snimio Tobe Hooper, ali se njegov print tek sada otkrio. Naravno, postoje neki manji anahronizmi, koje je skoro nemoguće izbeći čak i u mnogo većim holivudskim fimovima, ali oni se na ekranu pojavljuju tako brzo i kratko, da su skoro neprimetni. Odeća i frizure izgledaju kao da su ispali direktno iz nekog filma sa kraja sedamdesetih ili početka osamdesetih godina, a tematika kojom se film bavi (satanistički ritualni kult) je takođe bila uobičajena za taj period (zahvaljujući tadašnjem javnom fenomenu straha od istih kultova, tj „Satanic Panic“). Uvodni tekst o tome kako je film baziran na istinitom događaju ne treba ozbiljno shvatiti, jer on ovde služi samo kao omaž starijim fimovima, poput Amityville Horror, Deranged i Texas Chainsaw Massare, koji su nas uvek pokušali uveriti da su bazirani na istinitom događaju. Jocelin Donahue,  koja je svoju karijeru počela kao model za Levis, ovde pokazuje svoj pun glumački potencijal. Za ulogu Samanthe osvojila je nagradu za najbolju glumicu 2009. godine na „LA Screamfest“ a razlog zašto možemo jasno videti ovde. Fanovi Daria Argenta će verovatno uočiti sličnosti između njenog lika Samanthe i lika „Suzy Bannion“ Jessice Harper u Argentovom italijanskom kult klasiku „Suspiria“ iz 1977. godine (koji se takođe bavi sličnom tematikom). Samantha, kao i Suzy, je devojka koja igrom slučaja zapada u natprirodnu i opasnu situaciju, ali ona od opasnosti ne beži. Ona je proaktivna, i boriće se dokle god može kako bi spasla sebe. Tom Noonan je odličan kao misteriozni, pomalo čudni, ali na prvi pogled bezopasan vođa kulta. Nažalost, njegov talenat se ovde ne pokazuje u potpunosti, kako ima veoma ograničeno vreme na ekranu (uključujući i Marry Woronov koja ga ima još manje!). Dee Wallace se pojavljuje kratko u filmu kao vlasnica Samanthinog stana i Lena Dunham kao glas policijskog operatera.

Dramaturški, ovo je veoma pričljiv film (inače odlika Ti Westovih filmova). Ne dešava se mnogo toga, ali Westovi likovi su veoma živahni i prirodni. Dok se slušaju njihovi dijalozi može se dobiti osećaj da ispred nas sede pravi ljudi. Oni nisu idilični, već imaju svoje kvalitete i mane. Za „The House of the Devil“ ovaj stil radi više nego odlično, jer pomaže da se gradi atmosfera. Postoji niz tihih momenata koji bez dijaloga dodaju par karakteristika Samanthinog lika, poput odlične scene „plesa“ uz The Fixx hit „One Thing Leads to Another“ (koji usput Samantha sluša na starom glomaznom Sony vokmenu!), ili pak još par nebitnih scena, poput Samanthe koja jede, gde nema dijaloga, ali njena reakcija na hranu doprinosi trodimenzionalnosti njenog lika. Nasilje u filmu, kao i smrt, se dešava veoma retko, ali obično veoma iznenadno i brzo, i ni jedan lik nije siguran. Moram priznati, smrt jednog od glavnih likova nisam očekivao, ili da budem precizniji, ne tako vremenski brzo. Cela scena smrti tog lika, sa kojim smo proveli dobar deo filma se dešava tako iznenadno (svega par sekundi) da će ostaviti publiku pomalo zbunjenom (u pozitivnom smislu). Suspens je odlično izveden, gde se tenzija stvara ne od dinamičnih scena jurnjave, već u isčekivanju istog. Upravo retkim scenama nasilja o kojima je već pričano, West uspeva da gradi nelagodnu atmosferu, jer publika zna - sve se može dogoditi svakom liku svakog trenutka i svako može umreti bilo kada. To je Hičkokova bomba za koju ne želimo da eksplodira, jer ćemo tokom filma početi da se saosećamo sa Samanthom i želećemo da ona preživi. Ritualna scena u filmu je neprijatna, i pomalo jeziva, zbog upotrebe krupnih kadrova i zuma i stvari kojih se dešavaju na ekranu.

O fotografiji mislim da nema potrebe pričati. Film je skoro indentičan filmovima zlatnog doba, digitalno nepročišćen, ponekad više nego mračan, sa uvodnom i odvodnom špicom koju krase ona lepa stara zlatna slova (uključujući i smrznuti kadar na samom kraju, preko kojih ide kredit koji iščezava - aka Argentov „Inferno“ i razni Bava filmovi). Koordinacija i enterijer kuće se lako mogu raspoznati. Tačno ćemo znati gde se nalazi podrum, gde sprat i gde se nalaze koja vrata. Ovo je obično velik problem manje talentovanim režiserima koji ne znaju da prikažu geografiju kuće (ili lokacije), te većinu vremena provodimo razmišljajući gde se koji lik nalazi u određenim scenama. Jeff Graceova muzika je više nego odlična - mračna, jeziva i različitog raspoloženja koja se savršeno uklapa sa onim što se dešava na ekranu.

„The House of the Devil“ je definitivno jedan od najboljih horor filmova u poslednjih deset godina. Osvojio je tri nagrade za najbolji film, najbolju žensku ulogu i najbolju muzičku podlogu. Dosta spora skripta, kao i neke manje nelogičnosti nisu velik problem, jer će ovaj film ljubiteljima starog horor filma izazvati neverovatan nostalgični osećaj. Westov sledeći horor film „The Innkeepers“ je nešto slabiji, ali opet vredan pomena jer su poslednjih petnaestak minuta više nego dobri. „The House of the Devil“, kao vremenski period je odličan kako bi horor film trebao da se pravi. Promotivno, film je prvo izašao samo u bioskopima i na VHSu, a tek kasnije na DVDu i BluRay. Koliko kul je to?

Ocena 4.5 od 5

IMDB stranica